Grabovac 1951.

Filip Grabovac. Cvit razgovora naroda iliričkog iliti rvackoga. Stari pisci hrvatski. Vol. 30. JAZU. Zagreb. 1951. Str. 207-211.

Slidi izkazanje od oca fra Petra Kumbata, kako porobi svu Imosku krajinu i za malo grad ostade.

◊354 (207)

	Slušaj brate, tako ti radosti,
	kakve jesu Kumbata žalosti.
	Starac Kumbat bilu knjigu piše,
	u Makarskoj manastiru biše.
5	Ne piše je, čim se knjiga piše,
	već njeg krvca iz obraza biše.	◊355
	Knjigu piše s tugom uzdrćanom
	ter je šalje Turkom Imoćanom:
	»Imoćani nà krajini Turci
10	kano mrki u gorici vuci,
	jer vi moga braca pogubiste
	i nemilom smrcom umoriste?
	Da bi zašto, nek bi izgorio,
	lako bi ga bio prigorio,
15	već što k caru često odhođaše
	i kod njega milost nahođaše.
	Kod cara se dobro podnosio
	i na vas je knjige donosio:
	ne činite tolika zuluma,
20	uzmaknete od Vlaha ćuluma.
	Mal da bi me ne rodila majka,
	neg već koja iz Imote ajka¹,
	da bi znao po nebu letiti,
	ja ću moga braca osvetiti:
25	čekajte me ù prvu nedilju,	(208)
	ovo glase po Primorju dilju;
	spravljajte mi ručak al večeru,
	pridaću vas idu i čemeru.«
	Kad li knjiga Imoćanom dođe,
30	knjigu štiti dizdar-aga pođe,
	knjigu štije, a na nju se smije:
	»Kakve ovo postanuše zmije!
	Nut Kumbata, čudne hokmanice:
	nisu Turci vlaške stopanice!	◊356
35	Ne b' Imote kuga pomorila,
	kamo l' fratra sila razorila.
	Gdi će vrane lovit sokolove,
	gdi li janjci udrit nà vukove!«
	Tako Turci maskare se na to.
40	Kad je Kumbat razumio za to,
	on otide đeneralu banu
	paka banu uz kolino panu.
	Njem se klanja i lipo moli se,
	skube bradu, nà srcu boli se,
45	suze roni, à banu govori:
	»Gospodine, sad milost otvori!
	Daj mi, bane mili gospodine,
	ne odmiči vrime ni godine,
	sve Primorje dò kule Norina,
50	robiti ću, kud mi je starina,
	i sa mora plaćene soldate,
	nek mi braca Imoćani plate.«
	Na njeg se je bane smilovao,
	i prija je fratra milovao.
55	Što je Kumbat tada izustio,
	to je njemu bane dopustio.
	Turci mlidu, da se oladio,
	a to se je starac pomladio.
	Skupi vojsku, ode k Imoskome
60	moleći se Bogu velikome.
	Pram Imotom ù dubrave stade,
	tute vojska nà konaku pade,	◊357
	pak je bio čador rastvorio,
	družini je Kumbat govorio:
65	»Drug se z drugom kao z bracem složi,
	svaki junak po dvi vatre loži,
	a ja oću sam devet vatara.
	Reće Turci: "Sile od fratara!
	Nut velike vojske ù Kumbata,
70	evo dođe osvetiti brata."«
	Zapovid je od Kumbata stara:
	kad s' ùpali toliko vatara,	(209)
	zasjaše se imoske planine,
	oko njega polja i ravnine
75	i jezerske velike dubine.
	Teško svakom, tko nejma rodbine!
	Tadà cvile bule i kadune
	i divojke, lijepe sladune,
	ter dizdara kunu od Imote,
80	jer Kumbatu ùčini sramote.
	Kad dan svanu, tad Kumbat ustanu,
	vojsku svoju razređivat stanu,
	kud će koja poći u robije,
	nek uživa, koji što dobije.
85	Manenicu šalje nà Vinicu,
	on otide kao ù pivnicu.
	Žderu šalje nà Vir i Zagorje,
	a to mu je kao uz Primorje.
	Kulišića nà Pošušje šalje:
90	»Otle, Pere, ti ne robi dalje.	◊358
	Paz' ne robi Gradac ni Broćanac:
	tu je Turak, priteće ti klanac.«
	Nà Vinjane kneza vinjanskoga,
	starac Kumbat izpod Imoskoga
95	od Рrološcа dò Svetog Stipana,
	tu je kula blaga nasipana.
	Osamdeset kula porobiše,
	a još veće bili dvora biše
	sve Turaka mladi odžaklija²
100	osim drugi Turak' nadžaklija³
	i ostali spaijica mali,
	sve to Kumbat živim ognjem pali.
	Manenici ne osta Vinica,
	tu izgori Turkom i zimnica,
105	i porobi Orapove dvore, -
	druga mista okolo govore.
	Ždero robi i Vir i Zagorje,
	povrati se kroz zeleno borje;
	Kulišiću sve Posušje ravno,
	on ne gleda, da je tute stravno,
	veće robi Gradac i Broćanac,
	nitko njemu ne pritiče klanac,
	dò Vranića visoke planine, -
	povrati se kao niz ravnine.
115	Knez vinjanski porobi Vijane,	(210)
	vode Turke kakono pijane.
	Sastanu se vojska ù Gorici
	pa se stade vladat, po zorici.	◊359
	Sva okrenu vojska nà Imoski,
120	udariše kao vuci gorski.
	Mal Kumbatu loša srića biše,
	jer ù njega lumbarde ne biše.
	Svakojako prevarijet rade
	tere siku bukove lumbarde,
125	napraviše i zelenke kako, -
	vjera moja, prevariće lako.
	Pak dozivlje Imoćane Turke:
	»Evo meni dojdaše nà ruke,
	dobra pomoć, dvi bojne lumbarde.
130	Imoćani, sad skubite brade:
	lijepo sam nàpravio pute,
	vjera moja, ne ostaste tute.
	Predajte se, ludo ne ginite,
	što morete, nadvor izgonite.
135	Ako li se predati ne ćete,
	u jezero vi sebe mećete.
	Nijednome oprostiti ne ću,
	što vas bude, pogubiti sve ću.
	Već pitajte vire za vrimena,
140	jer vas zgubi, mojeg mi imena.«
	Kad li Turci doli pogledaše
	i lumbarde da su ugledaše,
	pripade se malo i veliko.
	Tu je tuge, žalosti koliko,
145	okrenu se sve u čemer piće.
	Nama Turci učiniše viće:
	»Što imamo, učinit moremo,
	mi ostati ovdi ne moremo.
	Pridajmo se, neka nas ne muče,
150	sjutra rano pridajimo ključe.«
	Nut što će se sada dogoditi,
	rđavo će Kumbat pogoditi!
	Roglić kneza da bi Bog ubio,
	on nevirno glavu izgubio,
155	jer se pusti noći ò ponoći
	tere Turkom dodade pomoći.
	On se spusti gradu niz bedeme,
	tako čine vire pripredene,
	pak izađe nà Crljene stine,
160	ka magarac u proliće zine
	ter podviknu tanko glasovito,
	nek se čuje svuda jasovito,	(211)
	ter dozivlje Imoćane Turke:
	»Ne dajte se Kumbatu u ruke,
165	ne pridajte vi careva grada
	Muhameda turskog sveca rada!
	Evo vami dobra pomoć iđe,
	malo stoji, dok ovdi ne priđe.
	Mostarani nà Posušju jesu,
170	malo, velo, podignuli sve su:
	dva su bega i dva alajbega, -
	istina je, od smrti ne lega!
	Nemojte se Turci pripadati,
	od svuda će pomoć dopadati.	◊361
175	Paša s vojskom na Duvnu ostade,
	malo stoji, dok ovdi dopade.
	Turak' ima dvanajest hiljada,
	junak dobar, koji s vojskom vlada.
	Ne pridajte Imoskoga ključe,
180	Turčin oće udriti podmuče.«
	Kumbat sluša, gdi Vlašina viče,
	ter ga malo i ù srce tiče:
	poboja se plaćenim soldatom,
	a vojsku je napunio zlatom.
	Turkom osta žalosti koliko.
185	Dignu vojsku izpod Imoskoga,
	a za njime ne ima nikoga,
	ter se fati kršne Bijukove
	ne noseći rane nikakove.
	Neka Turci kopaju lukove,
190	mal ostaše lumbarde bukove.
	Blago, roblje i veliko⁴ plino
	u Primorje sve gone za vino.
	Učini se veselje toliko,
	Turkom osta žalosti koliko.
195	Aj Kumbate, ti se veselio,
	već s' Imoski nije naselio
	niti će se do Božijeg suda,
	(to se naču, gdi govore svuda) -
	bila t' raju otvorena vrata,
200	lijepo li ti osveti brata
	i naarma banove galije,
	nek potežu imoske balije,	◊362
	i naseli nàvrh Brača selo.
	Sva družina zdravo i veselo!

Ovo se dogodi nà 1638.
U nika vremena cvatiše tri đenerala u Dalmaciji, to jest Dona, Foskulo i Kornerac.
-
¹ haika. - Isp. bilj. uz Сvit razgovora, 333.
² Oçaklija.
³ naçaklija.
⁴ iuelikoe.
…
◊333 (196)

Druga taka ne bi majka,
to žalosna znade ajka¹.
…
¹ aika. - Grabovac je, čini se, uzeo ovdje žensko ime Ajka kao apelativ za oznaku muslimanke uopće.

◊354 (205)

Slidi iz Kazgue od ocza Fra Petra

Kumbata ; Kako porobi fvuh

Imosku Kraihnu , i zamalo

graad oftade .

SLufcaih brate takoti radofti ,

Kakue jefu kumbata Xallofti .

Staracz kumbat billu kgnigu pifce .

Umakarskoih manaftiru bifce .

Nepifceije çimfe kgniga pifce

Vech